Istorija psa
Srednjeazijski
ovčar ili Alabai je pas snažne konstrukcije i jedan je od najstarijih rasa pasa. Potiče sa
prostora juznog Turkmenistana, Kazahstana i Avganistana a jedan od daljih
predaka mu je Tibetanski pas. Srednjeazijski
ovčar se formirao pre 4 hiljade godina kao čuvarska i pastirska rasa pasa. Psi
su se koristili za čuvanje stada ovaca od vukova i drugih grabljivica, a i za
odbranu karavana od napada. Sve do XX veka rasa je ispunjavala svoju svrhu.Ovaj
neustrašivi pas je štitio nomade i stoku vekovima. Pretpostavlja se da su
pratili Mongole u njihovim ratnim pohodima. Zbog svog dominantnog izgleda,
polako postaje popularan u Evropi.
Svoj naziv ova od davnina dobio je pre nekoliko decenija.
Prethodno rasa je bila poznata pod imenom "turkmenski ovčar". Naziv
"Srednjeazijski ovčar" po prvi put se sreće 1935. godine, a poznati
ruski kinolog A.P.Mazover skreće paznju na to, da naziv "turkmenski ovčar"
nije odgovarajući. Ipak ni naziv "Srednjeazijski ovčar" nije najuspešniji,
jer pojam "Srednja Azija" (u prevodu - Centralna Azija) postoji samo
u ruskom jeziku, a ni naziv "ovčar" ne odgovara suštini rase. To nije
pas koji trči za stadom i okuplja ga, to je pas - čuvar stada, branioc od
vukova i ostalih grabljivica.
Geografski region
formiranja rase su teritorije azijatskog kontinenta od Kaspijskog mora na
zapadu do savremene granice Rusije sa Kinom na istoku, južnije od Uralskih planina. Drevni naziv tog regiona je
Turan, kasnije - Turkestan, još kasnije - Centralna Azija ("Srednja
Azija" po ruskoj terminologiji). Region Centralne Azije je ogroman,
ukljucuje Turkmenistan, Uzbekistan, Tadjzikistan, Kazahstan, Kirgizstan,
Prikaspijske i Altajske stepe. Osim toga primerci ove rase se sreću u Iranu, na
severu Pakistana, Indije, Afganistana.
Srednjeazijski
ovčar je tipicna rasa "narodne selekcije" - rase, koju stvarao narod.
Svaka rasa narodne selekcije sastoji se od nekoliko populacija različitog
eksterijera i temperamenta. Sve te populacije su se formirali stolecima uz žestoku prirodnu i narodnu selekciju -
odstranivanje nepoželjnih jedinki od strane
coveka, uz veoma teške i surove prirodne uslove, u kojima opstajali samo
najbolji i najprilagodjeniji pretstavnici rase. Tokom vekova sve ove populacije
nikada nisu bile potpuno izolovane. Zato nije opravdano sada "veštački"
izdvajati populacije po republikama i ne moguće je govoriti o nekim uzbekskim,
tadjziksim, turkmenskim psima. Centralna Azija je jedini istorijski kotao, gde
sto godina - nije vreme, a sto kilometara - nije rastojanje.
Areal prirodnog raspostranjenja srednjeazijskog ovčara je
veoma širok. Rasa je veoma funkcionalna, ali eksterjerno nije ujednačena -
raznovrsni prirodni uslovi Srednje Azije prouzrokovali neujednačenost tipova
unutar ove rase. Tradiciono se smatra, da se najbolja populacija nalazi na
teritoriji Turkmenije. Turkmeni zovu ove pse "alabaj"
("ala" - saren, "baj" - bogat). Najbolji turkmenski psi su
snažnog i grubog tipa konstitucije sa
kratkom ili srednje dužine gustom i
grubom dlakom.
Veliki broj tih pasa se nalazi i u Tadjzikistanu, gde u
brdovitim predelima Pamira psi imaju nesto limfaticniju gradju, naboraniju kožu i duzu dlaku. U stepama ima i lakse
gradjenih pasa.
U
Kazahstanu i Kirgiziji populacija ne predstavlja jednorodnu masu i u celini je
manje tipicna. Na jugu Kazahstana postoje SAO zadovoljavajućeg kvaliteta, ali
ka severu se mešaju sa domaćim psima i dobijaju hrtasti izgled. U Kirgiziji
najbolji psi se nalaze u jugo-zapadnim reonima. Na teritoriji Kirgizije i
Kazahstana postoji velika količina mešanaca, dobijenih ukrstanjem sa lokalnim
psima.
Osobine i temperament
Srednjeazijski ovčar nije pas za svakoga. Potreban mu je iskusan vlasnik koji poznaje rase čuvare i njihov temperament. Azijat nije rasa za slabog, neautoritativnog vlasnika. Cilj treninga ovog psa je da čovek, vlasnik postigne status lidera čopora. Život u čoporu je prirodni instik psa i kada psi žive sa ljudima, oni postaju njihov čopor. Važno je da pas zna svoje mesto u porodici i da svi judi hijerarhijski budu iznad njega. Pravila ponašanja moraju da budu stroga, a granice jasne. Jedino tako će vaš Azijat biti poslušan i dobar čuvar i deo porodice.
Srednjeazijski ovčar zahteva veliko dvorište, što veće to bolje, ali obavezno ograđeno. Čuvanje je njihov stalni zadatak. Nedovoljno veliki prostor može da dovede do dosade, pa će pas da se bavi kopanjem i griženjem. Potrebno im je mnogo šetnje i treninga, ali čak i tada, njima je potrebno da stalno budu napolju kako bi nadzrali teritoriju koju čuvaju. Ograda treba da bude sigurna, inače će ovaj pas da pokuša da raširi svoju teritoriju koliko god je moguće.
Srednjeazijski ovčar treba vlasnika koji često dugo pešači ili trči. Potrebno im je puno treninga i svakodnevne duge šetnje. Kada leži i čuva imovinu, naizgled deluje lenj, ali on ipak može da potrči u deliću sekunde. Ovaj pas bez problema izdržava ekstremno niske, ali i visoke temperature. Dlaka ne zahteva posebnu negu, samo povremeno četkanje. Dosta se linjaju u proleće.
Konstrukcije psa
Srednjeazijski ovčar spada u grupu: Pinčeri, šnauceri, molosi, švajcarski pastirski. Visina mužjaka je minimum 65 cm, a težina 55 do 65 kilograma. Veličina ženske je nesto manja- visina je oko 60 cm a težina 40 do55 kilograma. Nema propisane najveće težine. Boja: bela, bledo-siva sa ili bez belega.
