Istorija psa

Istorija psa

  Srednjeazijski ovčar ili Alabai je pas snažne konstrukcije i jedan je od najstarijih rasa pasa. Potiče sa prostora juznog Turkmenistana, Kazahstana i Avganistana a jedan od daljih predaka mu je Tibetanski pas. Srednjeazijski ovčar se formirao pre 4 hiljade godina kao čuvarska i pastirska rasa pasa. Psi su se koristili za čuvanje stada ovaca od vukova i drugih grabljivica, a i za odbranu karavana od napada. Sve do XX veka rasa je ispunjavala svoju svrhu.Ovaj neustrašivi pas je štitio nomade i stoku vekovima. Pretpostavlja se da su pratili Mongole u njihovim ratnim pohodima. Zbog svog dominantnog izgleda, polako postaje popularan u Evropi.

Svoj naziv ova od davnina dobio je pre nekoliko decenija. Prethodno rasa je bila poznata pod imenom "turkmenski ovčar". Naziv "Srednjeazijski ovčar" po prvi put se sreće 1935. godine, a poznati ruski kinolog A.P.Mazover skreće paznju na to, da naziv "turkmenski ovčar" nije odgovarajući. Ipak ni naziv "Srednjeazijski ovčar" nije najuspešniji, jer pojam "Srednja Azija" (u prevodu - Centralna Azija) postoji samo u ruskom jeziku, a ni naziv "ovčar" ne odgovara suštini rase. To nije pas koji trči za stadom i okuplja ga, to je pas - čuvar stada, branioc od vukova i ostalih grabljivica.

  Geografski region formiranja rase su teritorije azijatskog kontinenta od Kaspijskog mora na zapadu do savremene granice Rusije sa Kinom na istoku, južnije od Uralskih planina. Drevni naziv tog regiona je Turan, kasnije - Turkestan, još kasnije - Centralna Azija ("Srednja Azija" po ruskoj terminologiji). Region Centralne Azije je ogroman, ukljucuje Turkmenistan, Uzbekistan, Tadjzikistan, Kazahstan, Kirgizstan, Prikaspijske i Altajske stepe. Osim toga primerci ove rase se sreću u Iranu, na severu Pakistana, Indije, Afganistana.

  Srednjeazijski ovčar je tipicna rasa "narodne selekcije" - rase, koju stvarao narod. Svaka rasa narodne selekcije sastoji se od nekoliko populacija različitog eksterijera i temperamenta. Sve te populacije su se formirali stolecima uz žestoku prirodnu i narodnu selekciju - odstranivanje nepoželjnih jedinki od strane coveka, uz veoma teške i surove prirodne uslove, u kojima opstajali samo najbolji i najprilagodjeniji pretstavnici rase. Tokom vekova sve ove populacije nikada nisu bile potpuno izolovane. Zato nije opravdano sada "veštački" izdvajati populacije po republikama i ne moguće je govoriti o nekim uzbekskim, tadjziksim, turkmenskim psima. Centralna Azija je jedini istorijski kotao, gde sto godina - nije vreme, a sto kilometara - nije rastojanje.

  Areal prirodnog raspostranjenja srednjeazijskog ovčara je veoma širok. Rasa je veoma funkcionalna, ali eksterjerno nije ujednačena - raznovrsni prirodni uslovi Srednje Azije prouzrokovali neujednačenost tipova unutar ove rase. Tradiciono se smatra, da se najbolja populacija nalazi na teritoriji Turkmenije. Turkmeni zovu ove pse "alabaj" ("ala" - saren, "baj" - bogat). Najbolji turkmenski psi su snažnog i grubog tipa konstitucije sa kratkom ili srednje dužine gustom i grubom dlakom.

 Veliki broj tih pasa se nalazi i u Tadjzikistanu, gde u brdovitim predelima Pamira psi imaju nesto limfaticniju gradju, naboraniju kožu i duzu dlaku. U stepama ima i lakse gradjenih pasa. U Uzbekistanu je široko razvijeno stočarstvo, i za čuvanje ovaca koristi se dovoljno veliki broj srednjeazijskih ovčara. Na jugu i jugo-zapadu Uzbekistana većina pasa je slična turkmenskim, čak se i ne razlikuje od njih. Ka severu, gde stočarstvo nije toliko razvijeno, broj pasa opada.

U Kazahstanu i Kirgiziji populacija ne predstavlja jednorodnu masu i u celini je manje tipicna. Na jugu Kazahstana postoje SAO zadovoljavajućeg kvaliteta, ali ka severu se mešaju sa domaćim psima i dobijaju hrtasti izgled. U Kirgiziji najbolji psi se nalaze u jugo-zapadnim reonima. Na teritoriji Kirgizije i Kazahstana postoji velika količina mešanaca, dobijenih ukrstanjem sa lokalnim psima.

Osobine i temperament

Srednjeazijski ovčar nije pas za svakoga. Potreban mu je iskusan vlasnik koji poznaje rase čuvare i njihov temperament. Azijat nije rasa za slabog, neautoritativnog vlasnika. Cilj treninga ovog psa je da čovek, vlasnik postigne status lidera čopora. Život u čoporu je prirodni instik psa i kada psi žive sa ljudima, oni postaju njihov čopor. Važno je da pas zna svoje mesto u porodici i da svi judi hijerarhijski budu iznad njega. Pravila ponašanja moraju da budu stroga, a granice jasne. Jedino tako će vaš Azijat biti poslušan i dobar čuvar i deo porodice.

Srednjeazijski ovčar zahteva veliko dvorište, što veće to bolje, ali obavezno ograđeno. Čuvanje je njihov stalni zadatak. Nedovoljno veliki prostor može da dovede do dosade, pa će pas da se bavi kopanjem i griženjem. Potrebno im je mnogo šetnje i treninga, ali čak i tada, njima je potrebno da stalno budu napolju kako bi nadzrali teritoriju koju čuvaju. Ograda treba da bude sigurna, inače će ovaj pas da pokuša da raširi svoju teritoriju koliko god je moguće.

Srednjeazijski ovčar treba vlasnika koji često dugo pešači ili trči. Potrebno im je puno treninga i svakodnevne duge šetnje. Kada leži i čuva imovinu, naizgled deluje lenj, ali on ipak može da potrči u deliću sekunde. Ovaj pas bez problema izdržava ekstremno niske, ali i visoke temperature. Dlaka ne zahteva posebnu negu, samo povremeno četkanje. Dosta se linjaju u proleće.

Konstrukcije psa

Srednjeazijski ovčar spada u grupu: Pinčeri, šnauceri, molosi, švajcarski pastirski. Visina mužjaka je minimum 65 cm, a težina 55 do 65 kilograma. Veličina ženske je nesto manja- visina je oko 60 cm a težina 40 do55 kilograma. Nema propisane najveće težine. Boja: bela, bledo-siva  sa ili bez belega.